Uglavnom, jeste li nekad odbili poziv na svadbu, a da nije ono neka random osoba u pitanju kao npr. tetkine tetke kćeri sina babine nećakinje od šogora mala ili prijatelj/ca s koje ste se vidjeli zadnji puta '91 u parku ili ste imali bitan razlog zašto ne idete nego ono netko s kim ste kroz srednju faks pa i poslije bili ok dapače poprilično dobri, a poslije nekako sve to zamrlo i sad nekako vam se ne ide među štajaznam 100 potpuno nepoznatih ljudi, prijatelju kojeg eventualno jednom godišnje na pola sata vidite, mislim i to prijateljstvo je nekako na silu... pa čak i da se ta druga strana trudi, ali vi ste nekako blah nije vam to to. Ok vam je da se nekad vidite s tom osobom, ali ako se baš više i ne vidite nije katastrofa.
U načelu idem na svadbe kad me netko pozove, uvijek sam išao na svadbe uže obitelji i tako, neke rodbine koju i ne vidim često ali su uvijek tu i štajaznam tako to ide, ako ništa vidim se s xy druge rodbine. Od drugih prijatelja, jednom sam odbio iz skroz desetih razloga zbog nekakve paralelne priče koju sam htio izbjeć ali sam to nekako dobro upakirao da smo si danas (valjda) ok viđali smo se, pričali smo itd. žao mi je kriv sam. Drugima sam išao jer eto znao sam nekoga, vidio neke ljude i to je bilo fora.
Mislim, postoji neki neformalni social pressure da bi trebao ići jer ako ne idem bit će 100 pitanja zašto ne idem, zašto nisam tamo... ako idem znam da ću se osjećat bezveze ako ne idem on će se možda osjećati bezveze...
I tak... Uglavnom, jeste li nekad odbili ići na svadbu kad nije bilo nekih posebnih prepreka, a nije vam se išlo jer nekako nije vam se išlo, nije vam imalo smisla i... štajaznam... ? Mislim jel' treba ići na svadbu ako se uopće ne veselite tome da idete i sasvim vam je svejedno da li ja ta osoba oženjena ili ne...
Ma mislim, samo kukam, kao da ćete išta riješiti...
Sad malo drame, pa što pa kako pa znamo se xy godina pa najbolji... Nadam se da neće dalje pitat i ispitivati. 
, više nego sahrane čak.
